Centar za ekologiju i održivi razvoj podržava samit Kine i zemalja iz srednje i istočne Evrope u situaciji kada se Srbija suočava sa velikim budžetskim deficitom, visokom stopom nezaposlenosti, recesivnim stanjem ekonomije i nedostatkom investicionog kapitala neophodnog za zelenu reindustrijalizaciju Srbije.
Obaveza je Srbije prema svojim građanima da strateški podržava investicije koje će dovesti do povećanja dugoročno održivih i profitabilnih radnih mjesta, smanji resursnu zavisnost, odnosno poveća energetsku sigurnost i nezavisnost, smanji zavisnost o uvoznoj nafti, gasu i tehnologijama neophodnim za proizvodnju i potrošnju energije. Pri upotrebi modernih tehnologija smanjiće se emisije CO2 te drugih zagađujućih supstanci, što će zaštititi zdravlje stanovništva i životnu sredinu i omogućiti Srbiji da ispuni klimatske i ekološke ciljeve i obaveze Srbije prema EU i međunarodnim konvencijama.
Srbija uvozi oko polovine energije koju koristi (gas i nafta), a takođe uvozi kompletnu tehnologiju za proizvodnju struje iz uglja, što je zapravo najveći razlog za ogromni budžetski deficit koji će ove godine dostići preko 70% bruto nacionalnog proizvoda. Fosilna goriva čine gotovo 90% ukupne primarne energije u Srbiji, a taj procenat u proizvodnji struje iznosi oko 70%.Zagađenje koja iz proizvodnje energije iz uglja u Srbiji, je po glavi stanovnika u cjeloj Evropi među najvišim, što donosi ogromne zdravstvene troškove i posredno sa ostalim faktorima čini da preko 60% stanovnika Srbije bude energetski siromašno.
U tom svjetlu, veliko iskustvo Kine kod investiranja u proizvodnju energije iz obnovljivih izvora energije i njihove tehnologije bi mogle biti neophodan podsticaj jednog zelenog i održivog pravca razvoja Srbije.
Da bi se postiglo smanjenje zavisnosti o uvozni tehnologija za proizvodnju prljave energije iz fosilnih goriva Srbija mora da:
-
do 2050 potpuno ukloni emisije CO2 iz proizvodnje struje, odnosno
-
do sredine sljedećeg vjeka potpuno usaglasi svoja ugljena postrojenja sa standardima EU
Nažalost, odluke ka ispunjenju ovih ciljeva stoje još uvjek samo u vazduhu, a u ovom ključnom trenutku, u praksi se dešava upravo suprotno – Srbija želi ulagati u nova postrojenja na ugalj, bez obzira što će emitovati CO2 puno duže posle 2050te. Umesto toga trebali bi se okrenuti ka povećanju energetske efikasnosti u svim sektorima, te da na najbolji način iskoristimo sopstvene izvore obnovljive energije, uz tehničku pomoć i kredite Kine.
Usaglašavanje postojećih termocentrala sa standardima EU će Srbiju u kratkom roku koštati preko 700 miliona eura investicija i preko 70 miliona eura svake godine za održavanje tih postrojenja (za oko 15 godina dodatnog života termo centrala to je oko milijardu eura. Ipak, to će samo smanjiti emisije u vazduhu,a neće ukoniti ogromno rasipanje energije, tj. neće dovesti do energetske stabilnosti i sigurnosti.
Ono što se dešava u regionu je da vlasti kako u Srbiji tako i drugim državama u regionu (posebno Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji, Hrvatskoj i Sloveniji) pokušavaju privući investicije Kine upravo u nova postrojenja na ugalj. Jedan od takvih projekata je i termocentrala Kostolac B.
Ove države nažalost nisu sagledale u dugoročnom smislu troškove zagađenja životne sredine, i zdravlja građana, ni svoje međunarodne obaveze ni ciljeve za pridruživanje.Srbija na primjer, svoji budžetom garantuje za novu termocentralu u Kostolcu što je oko 1 milijarda (dug Srbije i privrede Srbije je oko 27-30 milijardi) , što je državna pomoć koja je po pravilima Energetske zajednice nedozvoljena.
Strategija energetike i procjena uticaja na životnu sredinu projekta Kostolca B, nikada nisu razmatrale niskokarbonski scenario, kršeći tako i Direktivu o procjeni uticaja na životnu sredinu i Arhusku konvenciju. Možda najvažnije od svega, posao izgradnje termocentrale Kostolac B i rudokopa je direktno dodeljen bez javnog tendera, kršeći obaveze tenderskih procedura i državne pomoći.
Nije jasno kako Srbija planira biti konkurentna, kada je poznato da već sada u Evropi postoji preko 20% viška ugljenih kapaciteta za proizvodnju struje. Češka kompanija ČEZ je prošle godine na primjer izvezla preko 14 TWh struje što je oko 4 ukupne potrošnje struje svih domaćinstava u Srbiji.
Za milijardu eura moguće je otvoriti preko 30.000 radnih mesta u industriji ENERGETSKE EFIKASNOSTI, stvoriti značajne prilive u budžet Srbije, zadržati građane – posebno mlade i obrazovane u Srbiji, osnažiti siromašne regione Srbije i pre svega aktivirati sve potencijale obnovljivih izvora energije u Srbiji (pošumljavanje, geotermalna energija, solarna, vjetro, hidro energija).
Svaki euro investiran u ovu oblast donosi između 4-10 puta više koristi kroz uštede, smanjenje zagađenja, nova radna mjesta, poreze itd nego bilo koji projekat ugljene termocentrale.
Investicija u zelenu energiju i energetsku efikasnost ODMAH POČINJE DA DONOSI KORISTI dok će ugljena centrala koja bude možda izgrađena do 2020te da se otplati tek možda oko 2045-2050, pri tome ni ne spominjemo ogromne rizike budžetskog deficita, potrebe za dodatnim kreditima za likvidnost budžeta koje će ovaj projekat sigurno donjeti.
Prava mjera budžetske štednje je da se investira u sektore koji će zaposliti građane, smanjti njihove račune za energiju i osnažiti lokalne zajednice ionako opustošene Srbije (sela i mali gradovi i opštine).
Kine ima interes da podrži razvoj saobraćajne infrastrukture na jednom od najkritičnijih koridora i čvorišta u Srbiji i cjeloj jugoistočnoj Evropi – most kod Zemuna (dio projekta obilaznice oko Beograda). Ovaj projekat i drugi predviđeni projekti izgradnje novih pružnih kapaciteta pridonose značajnom povećanju transportnih kapaciteta i smanjenju emisija koje stvara saobraćaj